Humano lice Fašizma
“Fašizam bi tačnije trebalo nazivati korporativizam, jer predstavlja simbiozu države i krupnog kapitala” – Benito Musolini
Od bivšeg socijaliste do okorelog fašiste. Put evolucije ličnosti Benita Musolinija je kompleksan ali I zanimljiv. Ali u ovom tekstu neće biti reči o ličnosti Benita Musolinija već o posledicama njegove vladavine na Italiju i paralele sa vremenom u kome danas živimo. Kako bi prepoznali humano lice fašizma neophodno je upoznati se sa njegovim pravim licem. Treba imati na umu da izgled fašizma u 21 veku u formi ne naliči mnogo na fašizam 20 veka, ali posledice njegove primene na društvo su u suštini iste. Fašizam kao pokret ima svoje korene u vremenu između dva svetska rata, i preciznije proizilazi iz krize kapitalizma i Velike depresije. Da bi razumeli fašizam treba razumeti okolnosti u kojima se on javio.
Velika depresija predstavljala je veliku krizu kapitalizma i sa sobom donela veliku stopu nezaposlenosti, stagnacije i siromaštva. U takvim okolnostima ljudi se često okreću radikalnim rešenjima. Jedno od mogućih bio je i program primene ekstremnih mera štednje i smanjenja svih vidova potrošnje. Međutim usled militantnosti ali i klasne svesti radničke klase toga vremena ove programe nije bilo moguće nametnuti radnicima i nižim slojevima stanovništva. Njihovo okretanje levičarskim idejama bilo je sasvim prirodno. Može se reći da je fašizam rođen iz straha kapitalističke klase od revolucionarnih ideja. Novac novonastalom fašističkom pokretu u Italiji obezbedili su industrijalci i krupni veleposednici. Kako je svoj nastanak dugovao bogatoj eliti logično je čije je interese fašistički pokret zastupao. Ovu klasnu borbu izvanredno je opisao Bernardo Bertoluči u svom filmu Novi Vek. Po preuzimanju vlasti Musolini a kasnije i Hitler izvršili su neke izmene u društvu, kao što su zabrana sindikata I štrajkova, konfiskovanje imovine istih, zaplena i privatizacija svih kooperativa. Velike korporacije dobijale su značajne subvencije od države, u Italiji je čak ozakonjen dečiji rad, plate radnika su realno snižene a minimalna zarada, prekovremeni rad i bezbednosni propisi na radu postali su stvar prošlosti. Porezi većine stanovništva su uvećani a porezi na prihod korporacija i bogate elite su ili sniženi ili nestali. Potpuno solventna javna preduzća i prirodna bogatstva države bila su beskompromisno privatizovana. Fašističke vlade ovih zemalja garantovale su profite velikih korporacija i na sebe preuzele rizike njihovog poslovanja.
Posle vojnog poraza ovih vlada prošlo je 30 godina blagostanja i razvoja i fašizam se ponovo pojavio i dobio novo humano lice. Bio je to fašizam Augusta Pinočea u Čileu. Upravo u Čileu je smirena brutalna strana fašizma i stvoren je model, pre svega ekonomski, za novo doba. Ovog puta za čitav svet. Otac ovog modela bio je Milton Fridman ekonomista iz Amerike. Ekonomski model koji je on zastupao znan je kao Vašingtonski konsenzus, a u svetu je poznatiji kao neoliberalizam. Ekonomija novog doba brzo se raširila svetom i isto tako pokazala svoje lice. Država korporativong blagostanja je prihvatila neoliberalni model. Održavanje profita podrazumevalo je podizanje cena proizvoda I smanjenje plata radnika. U isto vreme država se obavezala da snosi rizike poslovanja privatnih preduzetnika. Ovo je vodilo ka oporezivanju većeg dela nižih slojeva stanovništva kao I opadanja njihovog životnog standarda. Ovaj pad životnog standarda ublažen je tehnološkim inovacijama i ludačkom medijskom kampanjom veličanja konzumerizma, toliko da su ljudi kupovali stvari koje im nisu trebale novcem koji nisu imali, zajmeći se u procesu od divljačkih banaka postajući tako slepi robovi sistema. Svaki oblik državne, društvene, ili kooperativne svojine prešao je u privatne ruke po bagatelnoj ceni a privatni dugovi velikih banaka i korporacija završili su u rukama najsiromašnijih slojeva stanovništva.
Nažalost literarni stil prošlog vremena koje sam upotrebio je slika naše stvarnosti i ne opisuje neku daleku prošlost. Ali alternativa ovoj istorijskoj pljački rođena je u Venecueli i Boliviji, zemljama koje su uz Čile bile prve koje su osetile “blagodeti” neoliberalizma na svojim leđima. Proces koji se u njima trenutno dešava nazvan je socijalizmom za 21 vek. Najugnjetavaniji slojevi stanovništva izneli su revoluiju na svojim plećima. Njihovi zahtevi su bili jasni: vraćanje dostojanstva, ponosa i ljudskosti, besplatno i univerzalno zdravstveno osiguranje, besplatno obrazovanje, nacionalizacija svih ključnih prirodnih bogatstava i uvođenje radničkih saveta kao oblika kontrole i rukovođenja (sličnost sa jugoslovenskim samoupravnim modelom). To je jedan od razloga zbog kojih se Venecuela demonizuje u medijima i prikazuje kao zlo, kao diktatura, a sve zarad očuvanja puta koji nas vodi u propast.
Put Venecuele i Bolivije nisu jedine alternative neoliberalizmu, tu su i arapski fundamentalizam ili korejski totalitarizam, ali su svakako najbolje. Fašizam sa humanim licem predstavlja samo jednu od devijacija kapitalizma i nije nikakva zasebna pojava. On nema nikakvu patologiju on samo predstavlja reakciju kapitalizma radi očuvanja hijerarhijskog društva i profita. Nije kapitalizam taj koji je radničkoj klasi u Evropi dao državu blagostanja, već je borba radničke klase protiv kapitalizma i svih njegovih ekstremnih formi, stvorila to blagostanje. Neoliberalizam (ili fašizam za 21.vek) predstavlja reakciju protiv tekovina višedecenijske borbe radnika za demokratiju, slobodu, jednakost i ljudsko dostojanstvo. Zato je kao i njegov prethodnik osuđen na propast.
Predrag Radivojević
