Hodam, usporavam, stajem. Posmatram, govorim, pokušavam da delujem. Razmišljam, nastavljam, odlazim, vraćam se, mislim, uzimam olovku i…
Čovek uzima fenjer i u sred belog dana osvetljavajući njime hoda ulicom. Na postavljeno mu pitanje „šta on to radi”, odgovara „tražim čoveka“.
Posmatram te ljude iz hraniteljskih porodica i vidim… vidim lažno moralisanje, vidim pohlepu, vidim laž, vidim njihovu gadost kroz osmeh, kroz priču, kroz pokrete i komunikaciju sa decom i sa mnom. Novac. Zašto, da li je on jedini bitan, da li je on vaš bog, da li vas ispunjava, da li leči, da li daruje, da li vam je lepo, jeste li pametniji, osećajniji, srećniji… !!!
I uzimaš dete, dobijaš platu, ti si na poslu sada. Uzimaš uputstvo, čitaš, razmišljaš, ispituješ i sada znaš. Znao si i pre toga, naravno, ali si sada sigurniji. Znaš to, znaš da “izbole” nadređene šta će biti dalje, “izbole” ih i da te proveravaju, dođu ti na kafu (možda) nekada i ništa više. Pa, to je takođe njihov posao, samo posao, na budžetu države, i baš ih “izbole”. Srce se sakrilo ispod kaputa.
Meni nije sve jedno kada vidim tu decu koja naizgled deluju srećno. Ako samo malo zagrebeš po površini i vidiš zapravo bol, vidiš u šta se pretvaraju i šta će od njih biti. A nadređene bivše studente baš “izbole”. Šta oni znaju o tome kako je drugoj klasi!? Oni znaju kada se uzima odmor, kada im dolazi plata, u koliko se izlazi u grad, gde će ići na večeru i za koliko im se završava „radno vreme“.
I pitam se, kako jedan odrasli iskompleksirani mediokritet koji razmišlja kao dete može odgajati dete koje nije njegovo, kako!?
Kao što reče Dučić: „ Kada se dvoje svađaju (raspravljaju) vikom, srce se udaljava i sve više preovladava mržnja“. Ali oni ne viču, oni se deru, oni urliču !!!
I tako se kalio čelik, a ja pričam zidu iznova i iznova.
Slobodan Stojičić
