Sedi nemirno, gura ruke po džepovima, igra se pramenom kose. Lice joj je u grču, a donja usna izgrižena još jutros. Cupka nogom; prekrsti ih, ispruži pa pritiska koleno dlanom. Sinoć je zaboravila da napuni bateriju na telefonu.

Dvadeseti vek je zakucao, dvadeset prvi probio vrata. Nepovratno bunilo. Pokušaji protivljenja praćeni podsmehom, život bez njih nazvan ludilom. Ovenčani tehnologijom, nijansirani kičem, ovi vekovi, a tek u razvoju, kroje nas i oblikuju.

–

Tehnološki napredak. On ne žvaće, ne preživa. Nema vremena za tako nešto. On grize, čupa; guta komade.

–

On bogatstvo veliča, a s bedom se šali.

On ne pita već nudi; demagoški.

On nameće.

Piše norme, daje upute, postavlja smerinice.

On goni.

Progoni.

-

A mi ? Mi hrlimo toj jami s mišlju da ćemo biti slobodniji i bez granica.

Pružamo ruke i ne osećamo jezu koja nas razdvaja i čini odsutnima, samima, izgubljenima.

On nas vuče. Nudi nam prečicu. Najavljuje boljitke. On, a sami smo ga stvorili.

–

Bulji u crni ekran ugašenog telefona. Tamo bi pisalo gde je. Tamo bi pisalo koliko je sati. Tamo bi pisalo ko misli na nju. Pisalo bi čiji je rođendan danas, kada ima zakazano kod zubara, koji prevoz ide do Zemuna. Ovako, zaboravila je kako bi to mogla da sazna.

–

Mislili smo: dobar je. Mislili smo: pomoći će nam, bićemo jači. Mislili smo.

Više ne mislimo. Sada smo zagrljeni i hodamo u paru; spavamo, ručamo, živimo sa njime. Vezanih ruku, sve plićeg džepa, za njega uvek mora da se nađe. Tehnološki napredak. Nosimo naočare i magli nam se vid.

Guramo bubice u uši, počinju da zuje.

–

–

O ljubavi pišemo, o sreći tvitujemo, slike aplodujemo. Album je pun prašine, šteta ga je brisati. Prašina i na nama. TALOG

–

ANITA ERKER